Teorija fudbalske zavere

       Ostale su nam dve utakmice do kraja kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2012. godine. Iz te dve utakmice dovoljna nam je bila jedna pobeda, odnosno 3 boda, za drugo mesto na tabeli, koje nas vodi u baraž. Igrali smo protiv dve ekipe koje nisu imale, a'ma baš nikakvu korist od utakmice sa nama. Jedni su bili sigurni učesnici evropskog prvenstva, dok su drugi bili sigurni posmatrači istog, iz kućnih fotelja. Naša jedina „pretnja“ bila je fudbalska “vele-sila” Estonija, koja je bila tik ispod nas na tabeli i koja se nadala da će srpski fudbal doživeti krah, jer će samo u tom slučaju oni sledeće godine igrati na Evropskom prvenstvu, naravno pod uslovom da pobede u još jednoj utakmici koja ih očekuje. U tom trenutku ni sami Estonci nisu verovali u takav ishod. Ipak neko je već znao sudbinu oba tima.....

Petak, 7.10.2011. Beograd

Utakmica sa Italijom na Marakani. Nekoliko dana uoči utakmice onaj sirotan, koga mi zovemo "selektor reprezentacije Srbije", najavljuje opreznu igru naše reprezentacije, iako nemamo šta da izgubimo, jer je svejedno da li će krajnji rezultat biti 0:0, ili 0:8 za goste. Nama samo pobeda odgovara. Ukoliko ste zakasnili samo nekoliko sekundi na početak utakmice, propustili ste priliku da vidite vodeći gol Italijana.Prva, od dve odlučujuće utakmice, u kojoj nam samo pobeda odgovara, a mi već posle nekoliko sekundi gubimo.Nešto više od dvadeset minuta kasnije uspevamo da izjednačimo rezultat. Fudbaleri dobijaju informaciju da Estonija u tom trenutku gubi od Severne Irske, što nam ide na ruku (nogu), jer u tom slučaju i sa nerešenim rezultatom idemo u baraž za Evropsko prvenstvo. "Selektor“, po svemu sudeći, na poluvremenu daje savete fudbalerima da je sigurnije i lakše da držimo palčeve igračima Severne Irske, da zadrže taj rezultat do kraja utakmice, nego da mi moramo da jurimo Italijane kako bismo im dali gol. U nastavku igre naši fudbaleri igrali su oprezno, toliko oprezno da se nekoliko gledalaca, koji su zaspali tokom poluvremena, nije probudilo dok sudija nije dunuo kao majmun u onu pištaljku, kako bi označio kraj utakmice. U međuvremenu fudbaleri Severne Irske izgubili su od Estonije, a naši fudbaleri konačno popustili stisak palčeva, koje su za džabe držali skoro čitavih 90 minuta.

Nakon utakmice navijači nezadovoljni, ali ne naši fudbaleri i “selektor”, koji su verovatno tražili autograme od italijanskih igrača nakon utakmice, očarani ovom generacijom Italijana. Azuri ni krivi, ni dužni uzeli su bod i otišli kući. Sada je ostalo da nakon 4 dana pobedimo Sloveniju, koja se davno pomirila sa činjenicom da na Evropsko prvenstvo neće ići. Dan nakon utakmice sa Italijanima već su se pričale priče...”Slovenci samo jedom pobedili na svom stadionu tokom kvalifikacija", "slovenački navijači neće doći na stadion zbog skupih ulaznica”, “niko od novinara nije sačekao fudbalere Srbije, što znači da je slovenačka javnost nezainteresovana za utakmicu”, itd.
U ponedeljak, dan pred utakmicu, mogli su se naći nešto drugačiji naslovi u dnevnim novinama, što Srbije, što Slovenije....”Slovenci idu na pobedu”, “Slovenci neće pustiti Srbe”, a kao šlag na tortu u javnosti odzvanja apel FSS-a da se ne dolazi na ovu utakmicu iz, kvazi bezbednosnih razloga, koje niko nije spominjao do tada. Sva sreća mnogi Srbi iz inostranstva nisu bili obavešteni o tome, pa su ipak došli, i gle' čuda, ušli na stadion bez problema. Naravno bilo je i onih koji su doputovali iz Srbije. Svaka čast, oni su jedni od retkih koji nisu poslušali reč Toleta (posle će se ispostaviti da su pogrešili).

Utorak, 11.10.2011. Maribor

Opet utakmica u kojoj se mora igrati na sve, ili ništa! Pa dobro, majku mu doookle više....dokle ćemo morati da pobeđujemo kako bismo se plasirali negde?! Ali šta je, tu je. “Selektor” najavljuje, pogodite? Oooopreznu igru! Jedino što je dobro uradio(ako je uopšte on doneo tu odluku) jeste što je konačno Pantelića stavio na klupu, gde može komotno da obavlja svoje crkvene rituale, a da ga niko ne ometa (kao npr. lopta, ili odbrambeni igrač). Prvo poluvreme igrali smo oprezno dok su Slovenci bili u blizini našeg kaznenog prostora. Na žalost niko fudbalerima nije rekao da budu oprezni dok je lopta na pedesetak metara od našeg gola (pa samim tim i njihovog). Igrajući u ne znanju, eto ti gola sa velike razdaljine, 1:0. Nakon nekoliko sekundi sudija svira kraj  „opreznog poluvremena“. Ko zna šta je rečeno fudbalerima u svlačionici na poluvremenu, uglavnom nakon 15 minuta, eto ih na terenu. Krste se, ljube travu, kopačku, štucnu, brojanicu, krst na lančiću, ženinu sliku, rezervne crvene čarape protiv uroka,......

Vreme je da navijači Srbije pomisle da se ide na sve ili ništa. Sa druge strane navijači Estonije, sa zebnjom očekuju kako će se završiti utakmica, koja im za sada ide na ruku i koju prate preko velikog video bima na njihovom stadionu. Minut 60. penal za Srbiju. Oboren Kolarov u kaznenom prostoru. Ups! Zbog ovoga će, do tada najbolji ugrač na utakmici u našoj reprezentaciji, verovatno biti novčano kažnjen od strane FSS-a, jer nije bio takav dogovor. Kolarov oseća ljutit pogled uprt u njega iz svečane lože. Za glavu se hvata i predsednik Fudbalskog saveza Estonije. Na trenutak je pomislio da je prevaren. Sada je na nekome da promaši ovaj penal.

Loptu uzima Kolarov, kako bi se iskupio za grešku koju je učinio, ali mu Vidić ne dozvoljava. Iako se nije znalo ko će da šutira, jedno je bilo sigurno. Pantelić neće. On bi ga u ovoj situaciji verovatno dao. Odgovornost preuzima Vidić. Njega Srbi najviše vole, njemu će najmanje da zamere. Vidić uspeva. Navijači Srbije se hvataju za glavu i psuju, a predsednici slave. U nastavku igre, Pantelić, naravno, zaboravlja na dogovor i daje gol. Sreća sudija je bio priseban i svira ofsajd. Ostatak utakmice naši su igrali oprezno. Krah srpskog fudbala se dogodio. Igrači odlaze spuštene glave u svlačionicu, a Pantelić se krsti 33 puta. Kao šlag na tortu „selektor“ daje izjavu za RTS koja ulazi u anale srpskog sporta. Sakupivši svu inteligenciju koju poseduje, a koja je malo veća od inteligencije kokoše (čisto toliko da ne kenja po terenu), pokušava da odgovori na Acino pitanje koje bi moglo da se prevede kao.... „Šta se bre dešava ovo?“ Vidno zbunjen, plašeći se da ne izda dogovor, priča takve nebuloze, da će se dugo, dugo, dugo, dugo, još posle njegove smrti pričati o toj izjavi dana 11. oktobra 2011. godine u Mariboru.

Konačan ishod: Estonci slave odlazak u baraž. U Srbiji slavi jedan čovek. Stanković i Vidić odustaju od reprezentativnih obaveza, i svi se pitaju šta treba da se dogodi pa da Pantelić konačno odustane od reprezentacije!